godine započelo snimanje na Long Ajelndu i u Vankuveru.„U originalnoj priči, smrt je bila sila koja je preuzela kontrolu nad detektivom koji istražuje slučaj“, objašnjava Redik.„Saznajete da mu je srce stalo istovremeno kad se desila avionska nesreća, tako da je esencija smrti ušla u njega i sad on ubija preživele iz nesreće.“Ali što se tiče Krega Perija, koji je radio na svakom filmu iz serijala, on je želeo da se film usredsredi na „ukrštanje svih slučajnosti i pitanje ‘šta bi bilo kad bi bilo'“ iz originalnog sinopsisa na tri strane.„Svako je u nekom trenutku života doživeo osećaj već viđenog ili ona neobičan, neprijatni osećaj da će se desiti nešto loše“, kaže on za BBC.„Ili, nasuprot tome, kad zamalo izbegnete smrt, pa počnete da se pitate, da nisam skrenuo levo već desno, možda bih sad bio mrtav.“Pošto je suštinu sačinjavao toliko sumoran fatalizam, ubačen je nestašluk da bi se napravila ravnoteža čim su iskusni autori Dosijea Iks Džejms Vong i Glen Morgan uskočili u priču.Oni su pretvorili smrt u mnogo razigranijeg lika preko njegovih detaljnih planova za ubistvo, inspirisanih slavnim crtežima pokojnog američkog ilustratora Ruba Goldberga „njegovih uređaja lančane reakcije“ – izmišljenim invencijama „gde A mora da pogodi B, koji mora da pogodi C, koji mora da pogodi D, u savršenom sledu da bi mašina proradila“, kaže Peri.A opet studio nije mogao da zamisli antagonistu kog ne možete da vidite.„Obično imate Fredija, ili Džejsona, ili neku vizuelizaciju protiv koje protagonisti moraju da se bore, tako da me je studio naterao da ubacim tog pravog anđela smrti u scenario“, priseća se Redik.Ideja je bila da se pojavi fizička figura da bi iz senke začikavala protagonistu Aleksa (Devon Sava), kome se javio loš predosećaj.Srećom po Redika, Vong i Morgan su pružili otpor i na kraju je bilo po njihovom, sa originalnom vizijom smrti kao apstraktne sile koja postaje opipljiva samo preko elementarnih nepogoda, kao što su nalet vetra ili curenje vode, koje su naznačavale prisustvo smrti i njene fatalne mahinacije.„Želeli smo da to ostavimo u okviru prirodnijih elemenata, koji su sastavni deo arsenala koji smrt koristi“, kaže Peri.„Dakle, voda, vetar, struja, prosta erozija zemlje, gravitacija – sve su to stvari kojima je smrt imala lak pristup, da bi manipulisala neživim predmetima.“U Nasleđima, personifikacija smrti je još više uznapredovala, kada su filmadžije počele da koriste AJMEKS kamere da bi publici pokazali da je smrt stigla.„I u ovako snimljenoj verziji filma, perspektiva smrti se proširi na ekranu.„Svaka scena u kojoj stigne smrt, prelazimo na AJMEKS da možete da osetite smrt kako dolazi sa svakim krupnom planom svakodnevnih predmeta“, kaže ko-režiser Adam.Učiniti nešto banalno zlokobnim bilo je ključno za „traumatizujući faktor“ Poslednje ekskurzije, kako to kaže Peri, sa svime, od šolja za kafu do trimera za dlake u nosu što može da postane potencijalna pretnja, ali to nije uvek bilo lako izvesti.„Učiniti da redosled nesrećnih slučajeva funkcioniše prilično je teško“, kaže Peri, „jer kad kreativno osmislite nešto, morate da zamislite kako će sve te stvari da se sudaraju jedna s drugom na uverljiv način da publika ne bi bila izbačena iz trenutka.“Ono što pokreće ove scene je dramska ironija svesti publike da, bilo da ste u zubarskoj stolici ili u solarijumu, likovi nisu svesni da se nalaze u središtu smrtonosne zamke.„Publika zna da nešto u prostoriji manipuliše elementima, tako da istog momenta počinju da se poistovećuju sa likovima, pokazujući na ekran i vrišteći.„I tako vi gledate u konzervu tunjevine i posle dva ili tri kadra, to više nije konzerva tunjevine, to je instrument smrti“, dodaje Peri.Prebacivanje glavnih likova sa odraslih na tinejdžere, bio je ključni element atraktivnosti prve Poslednje ekskurzije.Tinejdžerski horor u to vreme je bio glavna stvar i već prepoznatljivi glumci kao što su Sava, Ali Larter iz Varsity Blues, Ker Smit iz Dosonovog sveta i Šon Vilijams Skot iz Američke pite bili su magnet za mlađu publiku.„Gledala sam Devona Savu u Zaludnim rukama„, kaže Čajer, misleći na horor komediju iz 1999.
