Dečak na krevetu sedi, Foto: Profimedia Imena koja su nekada bila popularna na našim prostorima opet se vraćaju u modu.
Kao što napisah pre par nedelja, valja ostati normalan.Naročito u situaciji kada pišete esejistički tekst sat vremena nakon što vam je grupa uniformisanih klipana diskutabilne socijalne inteligencije i još diskutabilnijeg morala kod Prve beogradske (koju ste nekada davno i pohađali, sa nepohvalnim ocenama ali ljudskom korišću) uzela lične podatke…Elem, sledi još jedan literarni pokušaj iz edicije „Otkrivamo generaciji alfa filmske klasike, usput primećujući da ih inicijalno nismo baš u potpunosti razumeli“.Na početku juna na programu beše „Tesa“ Romana Polanskog i pre nego što uzmete telefon i prijavite me socijalnoj službi, evo opravdavajućeg razgovora o davanju imena koji je gledanju prethodio.„Da, sećam se da je prva ideja bila da se zoveš Tesa po glavnoj junakinji jednog filma, ali sam onda pročitao roman i zaključio da je sve to mnogo tužno“.(Naravno, Tesa je bila opcija zbog moje naklonosti ka Nastasji Kinski; što mi reče prijatelj pozorišni reditelj na tu priču o imenu, „al’ si originalan…“)Pošto bi većina ljudi u pubertetu pomalo želela da se zove nekako drugačije, naravno da je i ovaj moj jedanaestogodišnji slučaj, zbog kojeg se valjda i smucam po legitimišućim mestima, oduševljeno reagovao na mogućnost da se mogla zvati Tesa.„O čemu se radi u filmu?“; „Pa, radi se o devojci čiji otac saznaje da je daleki potomak plemstva, i onda je šalje da se upozna sa jedinim postojećim rođacima, tamo ima nekakav pogrešan ljubavni odnos sa jednim od njih i od tada krenu da joj se dešavaju užasne stvari“; „’Ajde da gledamo!“; „Čoveče, to je mnogo težak film…“; „Ma ‘ajde!“; „Uf…“.Težak je svakako, ali i prilično didaktičan za dolazeće generacije.Sa druge strane, teskoba ima ozbiljnu intelektualnu podlogu koja je drži pod kontrolom, sprečavajući efekat iživljavanja nad likovima.Tri glavna junaka „Tese“ su reprezenti ideja: Tesa je duboko religiozna, što je u datim životnim okolnostima usmerava ka propasti; Ejndžel je rusoovski perfekcionista, što doprinosi tako olakom proćerdavanju sreće koju je imao u šaci; Alek je ekstremno zanimljiv, kao što je ekstremno dobar i glumac imena Li Loson koji ga igra, i predstavlja hedonizam sa minimalnim ali prisutnim etičkim korektivom (nedovoljnim za Tesu i Ejndžela, ljude krajnosti).Dobra je bila vežba sve to donekle pojasniti nekome ko ima jedanaest godina, ali bih rekao da nije bilo beskorisno.Nije loše rano uvideti da vam „zakucanost“ za jedan način razmišljanja može rasturiti život, bez šanse da se ikada sastavi.* * *Foto: IMDbU poređenju sa „Tesom“, „Američki grafiti“ Džordža Lukasa (sc. Džordž Lukas, Gloria Kac, Vilard Hajk) su delovali kao praznik radosti, a mom šesnaestogodišnjem sopstvu koje ih je gledalo je ostao utisak da se sav mrak i duboki promišljaj nalaze u završnim natpisima koji otkrivaju dalje sudbine fiktivnih junaka.Zapravo, već prvi čin daje materijal za ozbiljno tumačenje.„Američki grafiti“, klica stotina tinejdžerskih filmova koji će nadalje nastati, sadrži inverziju potonje i dramaturški sasvim opravdane formule: u „Grafitima“ se gimnazijski bal u fiskulturnoj sali ne dešava na kraju već na početku filma.Ta svečanost, uprkos svim filmskim lažima iz osamdesetih, ništa ne rešava, i samo će pobrkati umove para koji razmatra raskid i odlazak na udaljene fakultete ili provincijsku bračnu sigurnost, kao i glavnog junaka Kurta (Ričard Drajfus) koji nakon razgovora sa svojim „kul“ profesorom još više ne zna da li je rat sa velikim svetom sudbina kakvu priželjkuje.Stižemo upravo do koncepta sudbine koji podtekstualno dominira filmom.Milner (Pol Le Mat), vestern anti-junak koji umesto „koltova“ za oružje ima „nabudženi“ automobil, suštinski je živi mrtvac.Sve mašine prethodnih brzinskih heroja njegovog gradića nalaze se na groblju automobila, i iznad svake lebdi priča o smrti vozača.Platonski ljubavni odnos koji se postepeno gradi sa njegovom slučajnom suvozačicom u svoj svojoj vrcavosti je možda tužniji od svega što snalazi Tesu od D’Urbervilovih.Moja sugledačica reče: „Za pet-šest godina ona će imati osamnaest godina a on dvadeset i…“.„Ali on će do tada da bude mrtav“, rekoh, „i on to zna“.Milner će pobediti sledećeg točkaškog revolveraša (Harison Ford) koji je došao da se sa njim odmeri u zoru, i nakon toga dok drugari kliču promrmljati: „Bio je ispred mene pre nego što se skrljao.
Adam Adaktar, poznat i po nadimku (Bog obrva), za kratko vreme uspeo je da od porodičnog kozmetičkog salona i popularnih tretmana trajne šminke izgradi pravu imperiju i znatno uveća porodično bogatstvo.
