Govor mržnje danas je pre svega uperen prema političkim neistomišljenicima, kaže predsednica Komiteta pravnika za lljudska prava (YUCOM) Katarina Golubović, dok novinarka nedeljnika Vreme Jovana Gligorijević ocenjuje da su za govor mržnje u javnom prostoru nosioci visokih državnih funkcija daleko odgovorniji od medija.Ona je u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet ukazala da sve što kažu predsednik države, poslanici vladajuće većine i predsednica parlamenta ide direktno u medije, što deo medija doživljava kao neku vrstu zelenog svetla da mogu slobodno i sami da nastave da proizvode govor mržnje.Po njoj, govor mržnje u medijima i u državnim institucijama ne može odvojeno da se posmatra, a takođe je teško označiti granicu između uvreda i govora mržnje.„Kada govor mržnje dolazi iz institucija, iz medija sa nacionalnom frekvencijom, iz prodržavnih tabloida, od prodržavnih ljudi, onda zapravo te granice više nema, sve je dozvoljeno“, ocenjuje Gligorijević.Ona podseća da je u Nemačkoj u vreme porasta broja napada na migrante rađeno istraživanje o povezanosti govora mržnje i nacionalističkih incidenata u društvu.Kako kaže, naučnici su uspeli da utvrde da korelacija postoji, ali ne i da li govor mržnje ohrabruje ljude da čine nasilje, ili obrnuto – da se, kada se nasilni incidenti događaju, ljudi osećaju slobodnije da verbalno iskažu svu netrpeljivost prema određenoj grupi ljudi.„Nemojmo zaboraviti da je i verbalno nasilje – nasilje, a kada pričamo o govoru mržnje, reč je verbalnom nasilju koje od fizičkog nasilja izdvajamo samo zato što nikome nije razbijena glava od nečijih reči, a i to je diskutabilno”, smatra Gligorijević.Još napominje da je ranije mnogo verovala u moć edukacije, emancipacije i prevazilaženje razlika, ali da sve češće vidi da su ljudi u potpunosti svesni da to što rade nije u redu, i da namerno to koriste kao sredstvo protiv neistomišljenika.Zbog toga sada duboko veruje u sankcije i u budućnosti vidi zabranu delovanja i političke participacije određenim snagama koje sada diktiraju javni govor.Istovremeno, Katarina Golubović podseća da je govor mržnje sankcionisan u više zakona, pre svega kroz krivični, kao izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti, ali i kroz zakone o javnom informisanju i medijima i zabrani diskriminacije.Kako je rekla u razgovoru s Tamarom Skrozza, „govor mržnje uvek je zasnovan na nekim ličnim svojstvima onoga ko je predmet kritike ili napada, a uperen je protiv cele grupe, a ne protiv samo jednog lica”.Govor mržnje kao takav sankcionisan je u Albaniji, Crnoj Gori i kod nas, precizirala je Golubović i primetila da se ostale zemlje članice Saveta Evrope ne bave zasebno tim pojmom.Svakako sankcionišu govor mržnje kroz druga krivična dela, odnosno kao granicu slobode izražavanja koja zapravo može da izazove mržnju, naglasila je Golubović.Ona je podsetila da je u periodu do 2012-13 godine viđen snižen nivo govora mržnje, pre svega kao pozitivna reakcija na odluke sudova i na poruke Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.”Međutim, u protekle tri godine vidi se retrogradna sudska praksa i sve je manje pojavljivanja poverenice, ne zato što ona ne reaguje, nego zato što je i sama napadnuta zbog toga što brani žrtve govora mržnje u javnosti”, rekla je Golubović.Nekada smo imali osude političara za govor mržnje kroz parnični postupak, ali se ta praksa u poslednje vreme promenila, napomenula je ona i obrazložila da sudska praksa sada kaže da je to vrlo često lični stav i da kao takav jeste politički nekorektan, ali nije podoban da izazove mržnju.To je, kaže Golubović, jedna negativna praksa koja je ustanovljena tužbom Nacionalnog veća Albanaca protiv tadašnjeg ministra Aleksandra Vulina.„Problem je i to što govor mržnje prema političkim neistomišljenicima nije krivično sankcionisan i trebalo bi da radimo na tome da se to promeni”, zaključila je Golubović u razgovoru za FoNet.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu.
