Danas
godine u francuskom lučkom gradu Le Havre.Glavna junakinja je trinaestogodišnja devojčica Alpha, koja živi sa svojom majkom, doktorkom i ujakom narkomanom.Njihov svakodnevni život biva narušen kada Alpha jednog dana dolazi iz škole sa tetovažom na ruci, što izaziva zabrinutost njene majke i otvara niz pitanja o identitetu, bolesti i društvenim normama.Istovremeno, u pozadini se odvija pojava misteriozne bolesti koja pretvara zaražene u bele statue, što može simbolizovati strahove i stigmatizaciju povezane sa epidemijama poput AIDS-a.Kroz ovu priču, film istražuje teme adolescencije, porodičnih odnosa i društvene marginalizacije.Ducournau kombinuje elemente body horora sa porodičnom dramom, stvarajući atmosferu koja evocira na dela Dejvida Kronenberga.Estetika filma je sirova, ali ne voajerska; brutalna, ali nikad bez saosećanja.Ducournau ne traži suze publike, već njihovu nelagodu — onu produktivnu, koja nas tera da preispitamo granice empatije i kolektivnog zaborava.Film je izazvao buru i kritičari su podeljeni u ocenama: dok neki hvale hrabrost i emotivnu iskrenost filma, drugi ističu njegovu narativnu neujednačenost i preteranu simboliku.No, uprkos podeljenim reakcijama, „Alpha“ ostaje značajan pokušaj da se kroz film istraže kolektivne traume i društvene stigme, potvrđujući Ducournau kao autorku spremnu da preispituje granice filmskog izraza.
Hroničar tišinefoto EPA-EFE/CLEMENS BILANDžafar Panahi je jedan od najvažnijih glasova savremenog svetskog filma, čije delo nepokolebljivo osvetljava svakodnevicu iranskog društva, često sa one strane cenzure i zabrana.Još od svog debitantskog filma „Beli balon“ (The White Balloon, 1995), koji je osvojio Zlatnu kameru u Kanu, Panahi se profilisao kao majstor minimalističkog realizma, naslonjenog na tradiciju iranske škole, ali sa oštrim autorskim rukopisom.Njegovi filmovi — „Krug“, „Offside“, „This Is Not a Film“, „Taxi Tehran“ — nisu samo umetnički gestovi već i činovi građanske hrabrosti.Iako mu je iranski režim zabranio snimanje i putovanje, Panahi je uspevao da realizuje filmove u poluilegali, često koristeći sopstveni život kao prostor otpora.Njegov stil karakterišu jednostavni kadrovi, niskobudžetna produkcija, neprofesionalni glumci i radnja smeštena u svakodnevne situacije — ali iza te jednostavnosti krije se složena, duboko politična i humanistička misao.Panahi ne nudi rešenja, ne izriče osude, ali njegova kamera neumoljivo ostaje uz one na marginama: žene, decu, disidente, siromašne.On je filmski hroničar tišine — i njenog raskida.U svetu koji često okreće glavu, Panahi gleda pravo u lice nepravdi — i tera nas da i mi gledamo.Njegovo poslednje delo – „Un simple accident“, koji je snimljen bez zvanične dozvole iranskih vlasti, nastavlja Panahijevu tradiciju hrabrog prikazivanja društvenih i političkih tenzija u Iranu.Radnja filma počinje naizgled trivijalnim događajem: muškarac (Ebrahim Azizi) slučajno udara psa automobilom.Ovaj incident pokreće niz događaja koji vode glavnog junaka u mračni svet korupcije, državnog nasilja i birokratskog apsurda.Kroz susrete sa različitim likovima — vlasnikom garaže, prodavcem knjiga, fotografom i mladim bračnim parom — Panahi oslikava portret društva u kojem je pravda izopačena, a svakodnevni život prožet strahom i neizvesnošću.Film vešto kombinuje elemente crne komedije, satire i psihološkog trilera, stvarajući atmosferu koja je istovremeno nadrealna i duboko realistična.Panahijeva režija je precizna i suptilna, a narativ ispunjen simbolikom i dvosmislenostima koje pozivaju na razmišljanje.Posebno je značajno što je Panahi, uprkos višegodišnjim zabranama i pritiscima, uspeo da prisustvuje premijeri filma u Kanu, što je njegov prvi dolazak na festival nakon više od dve decenije.Na premijeri je emotivno govorio o kolegama koji su i dalje pod represijom, posebno ističući položaj žena u iranskoj filmskoj industriji.„Un simple accident“ je snažno i provokativno delo koje potvrđuje Panahijev status jednog od najvažnijih filmskih autora današnjice.Kroz jednostavnu priču, film otvara kompleksna pitanja o pravdi, slobodi i ljudskoj otpornosti u suočavanju sa represijom. Danas
