Komša i On krenuli su na časove gitare, Radio Beograd je već uveliko puštao popularnu muziku, Džentlmeni su bili na naslovnim stranama…Love & Peace je došao i u Jugoslaviju i to socijalističku, pojavio se prvi prevod „Malog princa“, čitala se poezija ruskih avangardista, Kenedi je bio ubijen, tamo negde vodio se Vijetnamski rat, u Homolju se još uvek ispiralo zlato, fićom se putovalo na Jadransko more, turisti uglavnom Česi, farmerke se kupovale na Zelenjaku, vozom do Kopra pa lokalnim busom do Trsta, Ponteroso…Vlada Divljan, klinac iz porodice geologa, lep kao princ Valijant, nestašniji od drugih, maštao je da bude gitarista, odličan đak, hvatao na osmeh i pamet, nije ni sanjao da će postati i ostati pravi Džentlmen jugoslovenskog rokenrola.U Dom sindikata se išlo na džez koncerte, roditelji ne Beogradsko proleće, monumentalna zgrada na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa otvorila je svoju salu i za FEST, tu su se publici poklanjale velike holivudske zvezde.Mrak, prvi taktovi „Retko te viđam sa devojkama“… brat gleda svojim veselim okicama, osećaj neizmerne tuge, suze se skupljaju u uglovima usana, danas mu je rođendan, a već deset godina je negde među zvezdama.Praši NVO bend, nižu se hitovi Idola, Vladine reči, rifovi „Imala je snažnije ruke nego ja, noću sam joj čitao A. Fadejeva“ ona je već radila, ja sam studirao, postao inženjer geologije, završio kao konsilijer u Sidneju.Tako ti je to, moja sekice, voleo je da mi kaže dok me je učio kako se pije, viski sa ledom pre ručka, čaša vina uz ručak i konjak sa kafom za kraj, ne znam kojim čudom nismo postali alkoholičari.Nemirnog duha, obožavatelj žena, spreman na svaku zajebanciju, talentovan za grimase, u večitom neredu prostora kojim se kreće uspostavljao je red u sebi, mir u mislima i opuštenost prema životu.Nije bilo lako gledati sve te divne devojke, kojih se nije ni sećao, kad me grle i kažu ”a gde je Vlada”, doći će i on, on već uveliko u svom fići vozi neku drugu na Kopitarevu gradinu u garsonjeru na poslednjem spratu.Žurke po Beogradu su tih osamdesetih bile naše diskoteke, splavovi klubovi, kafane su se zatvarale u 11, besni konobari zatvarali šank odmah posle 10.Lutali smo gradom i čekali dojavu adrese na koju ćemo se nepozvani uputiti, domaćine nismo poznavali a gosti su bili, kako bi Sarajlije rekli, naša raja.Država u kojoj smo rasli raspadala se po svim šavovima, nema benzina, par-nepar tablice, kafa, deterdžent na bonove, sve to nas savršeno nije zanimalo, mi smo bili navučeni na muziku, Paradu albuma, Dobre vibracije Slobe Konjovića na Studiju B, čitali Džuboks, pili kapućino u Gradskoj kavani na Stradunu, spavali u vrećama na dubrovačkim plažama i postali popularni, taman toliko da možemo da putujemo, probamo leviske i kupimo nove starke, Calvin Clain parfem One.Vlast nas je ostavila da na miru stvaramo dok se nije čulo „Maršal je moj bog“, pa još omot sa ikone, pustili su na kraju i to, komisija za šund je polako otišla u istoriju komunističke dogovorne ekonomije.Iz stanova naših dedova otišli su useljeni oslobodioci iz ’45. i sve je mirisalo da ćemo postati deo Evropske unije.Ništa se nije pametno dogodilo, počeo je rat, raščišćavanje računa iz doba revolucije, Broz je bio mrtav, ovi posle nisu umeli ništa drugo sem da zapucaju, muzika je postala kombinacija turskog ritma i zavijanja izvođača.Mi smo i dalje čekali nove ploče, sad CD-ove, Bouvija, Stinga, U2…U tamo nekoj zemlji kengura Đivke je učio za inženjera zvuka, mi smo ostali u malim grupicama u svojim mansardama da dočekamo XXI vek…Opet kataklizma.NATO bomdardovanje, ovoga puta on sa bebom i ženom u Beču, odvajkada drugi centar srpske kulture, najbolja destinacija da se preživi još jedno ludilo korumpirane vlasti.Odnesen tuđom voljom i dalje u haosu oko sebe, savršenom miru u sebi, ostvaruje se kao porodičan čovek, gleda kako mu sin igra fudbal i tenis, u sobici stvara neke od svojih najboljih pesama i doživi presudu, bolest ga je odnela, a još toliko toga nije stigao da objavi.Sve je negde ostalo u kompu, u video zapisima, u srcima njegove porodice.Onaj mali iz Buč Kesidija peva sa Vladinom energijom i bojom, podilaze me žmarci, Gile podiže publiku na noge, levo i desno dva profesora Sale i Boris, gitare Magic bush i u sredini, nateran da bude frontmen, Zdenko, čvrst i jak iako je njemu najteže od kada nema komše.Publika džentlmenska, konačno su svi ustali, pevaju, znaju sve reči, to je muzika uz koju su se zaljubljivali, to je ta emocija koju i oni znaju samo nisu umeli da je pretvore u pesme koje će pevušiti nekom na uvce.Fotografije sa bine udaraju u srce, toliko lepote, mladosti spakovane u dva sata koncerta, bend praši, u bekstejdžu Divljanovo omiljeno Džek Denijels i tamjanika i brdo kisele vode, činija sa ledom i staklene čaše.Marko Đorđević napravio film „Iza osmeha“, biće premijera na Beldocsu.Plamene zore bude nas iz sna, raz, dva, tri maljčiki… konjec.Rusku literaturu smo mnogo čitali i nikad nismo naučili ruski, gledali holivudske filmove i naučili engleski, francuski su nas terali ali sem “amore” nismo zapamtili, ta generacija je sebi samoj bila dovoljna, salonska druženja, more i skromne potrebe, da se dobro pojede i popije i što više zeza, to su bile vrednosti onih koji su umeli da osete život, da budu deo i andergraund i poš sveta, osmeh nam je otvarao sva vrata, naša intima nije nikad završila u tabloidima, čuvali smo je za sebe i svoje prijatelje.Kad padne mrak i potone se u san ne priča se šta je sinoć bilo u kafani.Pušili smo najbolje pljuge, pili najbolja pića, duvali šit, ne ovu travuljinu, i verovali da ćemo trajati dugo.Nema nas još mnogo, najbolji su otišli, ostala su njihova dela, naša sećanja i potreba da prenesemo istinu i dokažemo da je sve samo rokenrol, svi u istu drvenu pidžamu idemo na kraju života, a samo odabrani budu odneseni među zvezde.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Danas
