Vrata su se otvorila.Ono što je u tom trenutku ugledao Mozes Svaibu, zauvek mu se urezalo u pamćenje.„Išli smo ka sobi koja se nalazila u dnu hodnika“, rekao je on.„Samo se sećam crvene boje, i to one kraljevske crvene.„Mesto je mirisalo na luksuz, udahneš i pomisliš kako ne miriše kao napolju.„Osećaj je bio kao da si na snimanju filma“.Svaibu, koji je pre toga u baru popio koktel sa viskijem, bio je u Mejfer hotelu u centru Londona i koračao je ka najvažnijoj odluci u životu.Dok je koračao niz hodnik, Svaibu nije bio načisto šta ga čeka iza tih poslednjih vrata.Ali je dosta toga i znao.Kriminal, keš i karijera koja je bila direktno suprotstavljena svemu što je do tada radio.Kada bude prekoračio taj poslednji prag, povratka više neće biti.U svakom slučaju, u trenutku kada je Svaibu bio na vratima, za njega više nije bilo nikakvih dilema.„Dok sam išao na taj sastanak, znao sam da ništa više ne može da me zaustavi“, rekao je on za osmodelni podkast Ispovesti ugovarača mečeva na BBC Sounds.„Znao sam da me tamo verovatno čeka 60.000 funti i da ću ih uzeti bez obzira na sve“.Pokucao je na vrata i ušao unutra.Nisu se sva vrata tako lako otvarala za Svaibua.Kada je bio dečak, posle razvoda njegovih roditelja, Svaibua i njegovog starijeg brata je podizao njihov otac u Krojdonu, u južnom Londonu.Bio je strog.Svaibuov otac je insistirao na poštovanju, lepim manirima i napornom radu.„Nikada nisam imao najbolji odnos sa ocem“, kaže Svaibu.„Moja škola se završavala oko tri sata, a on mi je rekao da moram da se vratim kući do pola pet, a da će posle toga vrata biti zaključana.„I ne bi se ponovo otključavala sve do 9 sati sledećeg jutra“.Svaibu je često kasnio.Večeri je provodio igrajući fudbal, pre nego što bi se ukrcao na neki od noćnih autobusa koji su išli za London.Spavao bi na stepeništu ili bi zavisio od komšija koji bi ga puštali da spava kod njih na podu.„Jednom su me pustili u kuću u kojoj sam spavao na madracu i tada sam video gomilu igala na podu“, kaže on.„Morate da znate da sam tada imao 12 ili 13 godina, a tada baš i ne znate sve stvari“.Ono što je Svaibu dobro znao, ticalo se fudbala.Svakodnevni dueli na malom fudbalu sa bratom su ga očvrsli.Tih i stidljiv van terena, uživao je u igranju fudbala.Kada je imao 16 godina, dobro je odigrao pripremnu utakmicu, a pokazao se i na prijateljskim mečevima za londonski Kristal palas i tako zaslužio ugovor u juniorskom timu.Tako je postao deo talentovanog tima.Nekoliko godina kasnije, za Džona Bostoka se interesovalo nekoliko klubova iz cele Evrope.U sistemu je bio i Viktor Mozes, koji će kasnije zaigrati za Čelsi i Liverpul.Nekoliko nedelja posle njegovog 18. rođendana, Svaibu se našao na skupu održanom na terenu Selherst parka.Povod je bila dodela godišnjih nagrada i ceo klub – prvi tim, administracija, odabrani najtvrdokorniji navijači – svi su bili tu.Svaibu je bio jedini koji je dva puta bio pozvan da izađe na pozornicu.Te noći je osvojio titulu Najboljeg mladog igrača i Učenika godine.„Sećam se da je tada predsednik kluba prišao mojoj mami i rekao joj kako ,,imamo velike planove za Mozesa“, kaže Svaibu.Njegov debitantski nastup za prvi tim Palasa na Selherst parku je usledio tri meseca kasnije, kada je sa klupe ušao u igru tokom prijateljske utakmice protiv Evertona, člana Premijer lige.Na drugoj strani su bili i Mikel Arteta i Endi Džonson.Na tribinama je bilo 20.000 navijača.Svaibu je u igru ušao umesto portugalskog internacionalca Žozea Fontea 10 minuta pre kraja utakmice.„Sećam se kako sam mislio da je to „trenutak zbog kojeg sam toliko naporno radio, toliko toga se izdešavalo, Bože pomozi mi u ovoj utakmici“, kaže on.Međutim, stvari potom nisu išle očekivanim tokom.Došlo je do promene trenera, a Svaibuov uspon više nije bio tako izgledan.Novi šef Nil Varnok je smatrao da je Svaibu previše lagane građe i da je u vazdušnim duelima inferioran.Posle pozajmice tokom koje je igrao u Vejmautu, Palas ga je u maju 2008.
