A to je prvi korak ka promeniPod svetlima Rivijere i senkama globalne nestabilnosti, upravo održani filmski festival u Kanu je još jednom dokazao da film nije samo umetnost, već i politički čin.Ovogodišnja selekcija bila je prožeta filmovima koji hrabro ulaze u teritorije političke okrutnosti, tiranije, cenzure, institucionalnog nasilja i kolektivne traume — tamo gde se fikcija susreće sa stvarnošću, a umetnost postaje svedok.Ovogodišnji festival nije tražio heroje — tražio je svedoke.U atmosferi narastajućeg autoritarizma, ratova, izbegličkih kriza i digitalne manipulacije, filmovi prikazani u Kanu ove godine postavili su jedno veliko pitanje: može li umetnost zaista promeniti svet?Možda ne odmah.Ali može ga opisati, razotkriti, osvetliti.A to je prvi korak ka promeni.Jedan od najzapaženijih filmova bio je “It Was Just an Accident” iranskog reditelja Džfara Panahija — mračna, sarkastična parabola o pojedincu koji slučajno postaje simbol otpora u autokratskom sistemu.Panahi, koji i dalje radi pod zabranama, uspeva da kroz minimalistički stil otvori široki prostor za promišljanje o represiji, manipulaciji istinom i apsurdnosti birokratske moći.Snažan politički naboj imao je i “Two Prosecutors” ukrajinskog autora Sergeja Loznice, koji daje moćan, ubitačan portret staljinističkog vremena i pokušaja pobune.Tu je bio i briljantni, raskošni film Kleber Mendosa Filje “Tajni agent”, o diktaturi u Brazilu 70-ih godina.U tom ključu treba pomenuti i “The Disappearance of Josef Mengele” ruskog reditelja Kirila Serebrenikova, koji istražuje postratno licemerje međunarodne zajednice kroz traganje za nacističkim zločincem koji se godinama krio u Latinskoj Americi.Priča o nepravdi u vremenu mira odzvanja kao kritika današnjih političkih kompromisa.Iako je festival okasnelo i prilično sramežljivo i neadekvatno izrazio svoju podršku Gazi, film o Gazi – “Put your soul on your hand and walk”, Sepident Farsi i poginule koautorke Fatme Hasona, doneo je intiman i potresan prikaz života u jednom od najdužih i i najtežih sukoba modernog doba.Kroz poetski, ali i dokumentaristički pristup, film osvetljava svakodnevicu stanovnika Gaze, boreći se protiv zaborava i pokušavajući da probije barijere globalne indiferentnosti.Njegova snaga leži u ljudskim pričama ispričanim iz prve ruke, koje podsećaju na univerzalnu vrednost dostojanstva i otpora u najtežim okolnostima.Ako je politički film bio glas, porodična drama bila je eho — tiši, ali jednako potresan.Mnoga ostvarenja bavila su se lomovima unutar porodica: generacijskim jazom, prekinutim odnosima, tišinom koja traje decenijama.Film “Sentimental Value” Joakima Trira jedan je od najzrelijih i emocionalno najsnažnijih filmova festivala.Kroz priču o dve sestre, koje se nakon majčine smrti ponovo sreću sa dugo odsutnim ocem, Trir secira odnose u porodici kao složeni mehanizam pun neizrečenih emocija, stida i čežnje.Kroz atmosferu nežnih nesporazuma i praznih pogleda, film postaje oda onome što nikad nismo imali hrabrosti da kažemo.Sličan ton ima i “Sound of Falling” Mašhe Šilinski — fascinantna višegeneracijska nemačka saga o ženama.Film o traumama, krivici, stidu i čežnji u Nemačkoj XX i XXI veka, sačinjen kao najbolja vizuelna tapiserija.Jedinstveno ostvarenje ponudio je i špansko-francuski reditelj Olivije Lakse sa “Siratom”.Pričom o ocu i sinu u potrazi za nestalom ćerkom i sestrom kroz marokansku pustinju, koja se od običnog putovanja transformiše u introspektivnu odiseju, koja istražuje teme porodice, gubitka i duhovne spoznaje.Ali i sveta u kome živimo.Tu je i poslednji opus braće Darden – “Jeunes meres”.U ovom izvanrednom, iskrenom i snažnom filmskom zapisu o deci koja rađaju decu, braća Darden osvetljavaju i sistemsku nepravdu prema mladim samohranim majkama imigrantskog porekla.Ovogodišnji Kanski festival podsetio nas je da ljubav — bilo romantična, porodična ili prijateljska — nije bekstvo od stvarnosti, već njeno najdublje ogledalo.Da u vremenu podela i nasilja, najradikalnije što možemo da uradimo jeste da volimo: iskreno, slobodno, van šablona.U filmu “The History of Sound Olivera Hermanusa”, ljubav između dvojice muškaraca u vremenu Prvog svetskog rata prikazana je sa poetičnom diskretnošću.Film ne senzacionalizuje, ne objašnjava — samo beleži, kao ton-zapis emocija koje nisu mogle biti javne, ali su bile duboke i stvarne.Hafsia Herzi u “Maloj sestri“ prikazuje ljubav između dve žene u zajednici gde takva osećanja nisu poželjna — i upravo kroz tu zabranjenost, film pronalazi prostor za slobodu.Njihova bliskost nije politički gest, već ljudska potreba — da se dodirne, razume, voli.U “Eleanor the Great”, Skarlet Johanson donosi toplu, introspektivnu priču o prijateljstvu dve žene u kasnim godinama života, gde se platonska nežnost preliva u nešto dublje.Treba pomenuti i sofisticirani i ushićujući omaž Godaru i francuskom Novom talasu, koji je potpisao Linkleter, kao i poslednje delo genijalnog kineskog sineaste Bi Gana “Vaskrsenje”, hipnotičku odiseju snova i sećanja, u kome je koristio raskošne vizuelne vinjete, koje prepliću kinesku storiju i mit.I tako dolazimo i do nagrada.I do žirija.Međutim, verujući da umetnost zahteva slobodu izraza i nepristrasno vrednovanje, oslobođeno spoljašnjih pritisaka i identitetskih kriterijuma, žiri se opredelio da prosuđuje isključivo na osnovu umetničkog kvaliteta dela, ne podležući uticajima.Zato treba reći da je žiri, na čelu sa Žilijet Binoš koji je bio pred veoma teškim zadatkom – da u selekciji, možda bez remek-dela, ali sa brojnim ostvarenjima vrhunskog, retkog kvaliteta, izabere najbolje.I mogu vam reći da mislim da je to briljantno uradio.Nagrade su otišle u prave ruke!Počev od Zlatne palme sjajnom Panahiju, pa nadalje u svim kategorijama.Posebno želim da istaknem Nagradu žirija, koja je dodeljena i Maši Šilinski i Oliveru Lakseu, nesumnjivo najoriginalnijim glasovima u ovogodišnjoj selekciji.A na to se nadovezuje i Specijalna nagrada, koja je otišla u ruke kineskog reditelja Bi Gana, za njegovu smelu viziju i antologijski projekat “Vaskrsenje”.Ono što je neverovatno, ali istinito, je, da je među onima koji sinoć nisu nagrađeni, veliki broj dela koja će vas podjednako, ako ne i više ushititi.Pred vama je godina puna velikih umetničkih izazova i verujem inspirativnih trenutaka, kako emocionalnih, tako i vizuelnih.Jedino mi preostaje da vam poželim da uživate.Što se mene tiče, pored zadovoljstva što sam prisustvovala magičnim trenucima koji su se odvijali na filmskim platnima, među brojnim susretima koje sam imala na ovom festivalu, najdraži i najznačajniji mi je nesumnjivo bio onaj sa Džulijenom Asanžom.To sam doživela i primila kao nagradu.
