Danas
Mara Leite and Marina BarecenillaMarina Barsenila stvara mirise iz svemira u vlastitoj laboratorijiPre nego što se bacimo na proučavanje mirisnih poslastica kosmosa, možda vredi na trenutak zastati i podsetiti se šta su mirisi uopšte.Miris, mada često potcenjen, verovatno je najdrevnije od svih čula.Uzmite na primer sićušni jednoćelijski organizam, bakteriju, dok pluta kroz Arhaeozoička mora pre oko 3,5 milijardi godina.Kad oseti prisustvo neke hemijske supstance, možda ukusnu hranljivu materiju ili neku opasnost koje treba da de kloni, bakterijin flagelum – dodatak nalik repu – počeo bi da radi kao propeler, omogućivši ovom stvorenjcu da preusmeri kretanje.Za naše najranije pretke, „ovo najrudimentarnije čulo mirisa“ predstavljalo je razliku između života i smrti.A naše vlastito čulo mirisa samo je sofisticiranija verzija ove sposobnosti da otkrijemo hemijske supstance u našem okruženju.Naši nosevi sadrže guste grozdove nerava sastavljene od miliona specijalizovanih neurona koji su ukrašeni molekulima poznatim kao hemoreceptori.Kad se oni zakače za neku hemijsku supstancu, pošalju signal u naš mozak koji se potom tumači kao prepoznatljiv miris.Ovo čulo mirisa znači da imamo sposobnost da otkrivamo hemijske supstance oko nas.Za ljude, miris ne samo da pomaže da prepoznaju hranu ili upozori na opasnosti iz životne sredine, on takođe aktivira sećanja i igra ključnu ulogu u društvenoj komunikaciji.Posle milion godina evolucije, sposobnost da se nešto namiriše suštinski je povezano sa našim emotivnim blagostanjem.Tokom dugih, izolovanih meseci u orbiti, to za astronaute takođe ume da bude važna veza sa kućom.Ali svemirska stanica može da bude i neobično mesto kad su u pitanju mirisi.„Aleksej Leonov [prva osoba koja je završila svemirsku šetnju] bio je zadužen za sve strane astronaute“, kaže Helen Šarman, prvi britanski astronaut.Bilo je to 1991.
godine i Šarman se pripremala da provede osam dana na Miru, sovjetskoj svemirskoj stanici.Neposredno pred ručak, Leonov mi je „uručio grančicu pelina da je ponesem gore.“Tokom njenog boravka na Miru, Šarman bi povremeno mrvila listove pelina da bi otpustili svoj karakterističan miris nalik žalfiji – zato što je, kaže ona, „lepo imati mogućnost da namirišete nešto“.Na svemirskoj stanici Mir, objašnjava Šarman, bilo je vrlo malo mirisa.U mikrogravitaciji, topao vazduh se ne diže tako da se „mirisi tople hrane ne odlaze sa vašeg tanjira“.Jedini način da osetite miris bio bi da „zabijete nos u hranu“, kaže ona.Ali postojao je jedan prepoznatljivi miris u svemirskoj stanici koji su mnogi astronauti prijavili da su osetili posle svemirske šetnje.„Podsetilo me je na miris kad sam bila dete i prolazila pored automehaničarske radnje“, kaže Šarman.„Mogla sam da namirišem da su tamo varili nešto – osetila sam taj metalni miris u vazduhu.“Tokom misije, Šarman je eksperimentisala sa potencijalnim materijalima za korišćenje tokom sastavljanja svemirske letelice.„Imala sam gomilu tankih slojeva, uglavnom keramičkih, koje sam morala da stavljam u okvir i potom izlažem okruženju oko svemirske stanice.Kad bi vratila uzorke iz vazdušne komore, osetila bi nalet mirisa, metalnu aromu svemira.„Bio je to moj omiljeni eksperiment – zato što je posedovao miris.“Drugi astronauti opisali sumiris sličan zagorelom mesu, barutu, ili zapaljenim električnim žicama.Ali šta izaziva ovaj miris i dalje ostaje misterija.Jedno moguće objašnjenje, kaže Šarman, jeste da ga izaziva oksidacija.„Atmosfera, okruženje, neposredno oko svemirske stanice, prilično je nalik vakuumu, ali ne potpuno na toj visini“, kaže ona.„Ono što imamo u ostacima atmosfere, jeste atomski kiseonik.“ ESA/Webb, NASA, CSA, M. Barlow, N. Cox, R. WessonMaglina Prsten, umiruća zvezda, odbacuje spoljne slojeve dok ostaje bez gorivaAtomski kiseonik – ili pojedinačni atomi kiseonika – mogu da se zalepe za astronautovo svemirsko odelo ili alate.Kad ponovo uđu u svemirsku stanicu, pojedinačni atomi kiseonika u kombinaciji sa kiseonikom, prisutnim u kabini, prave ozon (O3).„Čim dođe do reakcije, dobijete miris ozona“, kaže Šarman.A mi ljudi ovde dole na Zemlji takođe možemo da nanjušimo naznake ozona.Jeste li ikada primetili metalni miris statičkog elektriciteta neposredno nakon oluje?To je ozon.Druga mogućnost je da je Šarman udahnula atome umiruće zvezde.Kad zvezda umre, ona ispusti ogromnu količinu energije.Tokom tog procesa, zvezda proizvede policiklične aromatične ugljovodonike (PAH) – „molekule u obliku žičane mreže“, kaže Šarman – koji lebde po Univerzumu i doprinose stvaranju novih kometa, planeta i zvezda.Na Zemlji, PAH-ovi su prisutni u fosilnim gorivima, kao što su ugalj, sirova nafta i benzin, a često nastaju tokom nekompletnog sagorevanja organskih materijala.„Ako vam zagori hrana“, kaže Barsenila, „to je ta vrsta molekula koju stvarate. Danas
